Sa razvojem finansijskog tržišta i sve većim mogućnostima investiranja, nameće se pitanje da li je bolje direktno investirati kupovinom odabranih akcija/obveznica ili je bolje svoju ušteđevinu poveriti investicionom fondu na upravljanje? Za koju vrstu investiranja će se neko odlučiti zavisi isključivo od ličnih afiniteta i mogućnosti, a ovde ćemo pokušati da obrazložimo prednosti i mane investiranja u investicione fondove.

Prednosti investiranja u investicione fondove

Diversifikacija. Prvo pravilo investiranja koje se ponavlja kao mantra je diversifikacija. Upravo je diversifikacija najveća prednost koju pruža investicioni fond pošto raspolaže relativno velikim novčanim sredstvima koja može da uloži u različite hartije od vrednosti, i time smanji rizik da pad vrednosti jedne hartije utiče na celokupan portfolio. Diversifikacija fonda se može posmatrati u nekoliko ravni. Fond može ulagati određeni procenat svojih sredstava u akcije (procenat zavisi i od vrste fonda tako da fond rasta najviše ulaže u akcije dok novčani i obveznički najmanje), obveznice, novac i novčane ekvivalente, novčane depozite, nekretnine itd. Na taj način se diversifikuju uložena sredstva . Druga ravan predstavlja diversifikaciju prema rizičnosti koju nosi neka hartija od vrednosti. Tako, start up biznis ili kompanija koja planira ekspanziju na tržištu može imati relativno jeftine akcije ali ukoliko se ispostavi da je njihovo poslovanje uspešno, vrednost akcije u tom slučaju može višestruko porasti. Ovakvi udeli u kompanijama se uglavnom smatraju visokorizičnim i mogu doneti visoke dobitke ali i gubitke. Udeli u kompanijama koje imaju dužu istoriju poslovanja i koji nisu imali veće fluktuacije cena, smatraju se manje rizičnim, ali su samim tim i prinosi koji se mogu očekivati manji.

Likvidnost. Kupovinom investicionih jedinica nekog fonda, vaša uložena sredstva možete povući u svakom trenutku, odnosno, možete ’prodati’ investicionu jedinicu po vrednosti koja je utvrđena za prethodni dan. Ukoliko direktno investirate, morate vašem brokeru dati nalog za prodaju hartije od vrednosti koju želite da prodate i da sačekate da se ponuda za takvu hartiju ukrsti sa potražnjom, što može predstavljati problem na relativnom plitkim tržištima, kao što je i dalje naša berza. Ukoliko broker ima dozvolu da radi i kao diler onda on može i direktno otkupiti tu akciju za svoj račun i u svoje ime. Sva trgovina se mora obavljati na organizovanom tržištu tj. preko brokera, što konkretno znači da vi ne možete prodati svoju hartiju trećem licu i ne možete npr. izvrštiti on-line kupoprodaju što je u razvijenim zemljama uobičajen način trgovanja.

Stručno upravljanje sredstvima. Sredstvima u fondu upravljaju portfolio menadžeri, osobe koje dobro poznaju tržište i poseduju znanje i sredstva da analiziraju hartije od vrednosti i tako se odluče za investiranje. S druge strane, ukoliko želite sami da direktno ulažete, neophodno je odvojiti vremena da se upozna kompanija u koju želite da uložite kao i da se odradi bar osnovna analiza određene hartije. U zemljama sa manje razvijenim tržištem kapitala, kao što je Srbija, dostupnost informacija može predstavljati dodatni problem za pojedinačne investitore koji se ne kreću svakodnevno u uskom krugu ljudi koji dobro poznaju lokalno tržište i listirane hartije od vrednosti. Pitanje je i vremena koje neko želi da odvoji i posveti investiranju u hartije.

Dostupnost . Ideja iza osnivanja većine investicionih fondova je da privuku što veći broj članova. Samim tim minimalni ulozi su obično pristupačni svakome i veliki broj građana ima priliku da bude učesnik na finansijskom tržištu. Direktno investiranje podrazumeva da investitor uloži veću količinu novca kako bi investicija bila isplativa.

Mane investiranja u investicione fondove

Naknade. Uz profesionalno upravljanje sredstvima idu i naknade koje fond naplaćuje za tu uslugu. Kod nas je zakonom određena jedino izlazna naknada koja može iznositi maksimalno 1% sredstava koja se povlače. Ulazne naknade i naknade za upravljanje fondom, naknade za prenos sredstava između fondova kojima upravlja jedno društvo za upravljanje, određuje fond i objavljuje u prospektu fonda. Za sada su kod nas naknade za upravljanje (naplaćuje se iz imovine fonda) i ulazne naknade (naplaćuje se od člana fonda) oko 3%, dok neki fondovi ne naplaćuju izlaznu naknadu. Osim naknada postoje i troškovi trgovanja koje fond ima i neki troškovi kao što su troškovi kupovine i prodaje hartija od vrednosti, troškovi kastodi banke i troškovi eksterne revizije se naplaćuju iz imovine fonda, dok ostale troškove snosi društvo za upravljanje. Ukoliko se neko odluči da direktno ulaže svoj novac, neke od ovih naknada neće postojati (npr. ulazna naknada i naknada za upravljanje).

Nepostojanje kontrole nad ulaganjima. Ukoliko svoja sredstva poverite investicionom fondu na upravljanje u tom slučaju vi ne možete imati kontrolu u koje hartije od vrednosti će portfolio menadžer ulagati. Ipak, sloboda ulaganja je ograničena zakonom dok svaki fond objavljuje strukturu ulaganja u svom prospektu. Tako, različite vrste fondova će imati i različitu strukturu ulaganja. Nasuprot tome, ukoliko direktno ulažete imate potpunu slobodu da odlučite u koje ćete hartije investirati i koliko.

’Razvodnjavanje’ prinosa. Kako sa jedne strane diversifikacijom smanjujete rizik, druga strana medalje je da verovatno fond neće ostvariti spektakularan prinos na godišnjem nivou. Jako je retko da neki fond ostvari rast koji značajno premašuje rast tržišta. Razlog tome je da iako fond u svom portfoliju ima akcije koje zabeleže visok skok cene, taj rast u moru drugih akcija verovatno neće bitnije uticati na vrednost celokupnog portfolija.

Iz svega navedenog, konačna odluka ipak ostaje na investitoru, da u skladu sa vremenom, stručnošću i raspoloživim sredstvima odluči koja mu mogućnost najviše odgovara.

Powered By PageCache

Generated in 0.93635 Seconds